300 Изрека Подвижника Цркве

Једном приликом су код старог монаха – пустињака дошли разбојници и рекли: „Узећемо ти све из келије“. Он је одговорио: „Узмите, децо, све што вам је потребно“. Они су покупили скоро све из келије и отишли. Међутим, нису пронашли скривену кесу са новцем. Узевши је, старац је потрчао за њима вичући: „Дечице! Заборавили сте ово! Узмите!“ Запрепастивши се, разбојници не само да нису узели кесу, већ су вратили и оно што су узели, говорећи један другом: „Заиста, ово је Божији човек“.

Овај догађај догодио се у шестом веку након Христовог Рођења у Палестини, записао га је свети Јован Мосх између много других приповести и изрека православних монаха које је чуо својим ушима.

Стари монах није читао проповеди својим непозваним гостима, није их прекоревао, претио, наговарао – шта је утицало на разбојнике да тако промене своје мишљење и исправе оно што су учинили?

Они су у старцу видели другачијег човека – човека Божијег.

Само човек који је богат Богом може да буде слободан од привезаности за имовину и новац који су поробили људски род. Само човек, укорењен у Богу, може тако непоколебљиво да сачува у души спокој и добродушност када му се очигледно наноси зло. Међутим, више од свега, дотакла их је љубав старца према њима – само човек који је постао сличан Богу може да осећа такву љубав према незнанцима који су дошли да га опљачкају, да њихову корист искрено поставља изнад своје.

Другим речима, разбојници су видели човека у коме су речи Јеванђеља постале дело. То што се догодило не би могло да се деси да се за тог монаха вера ограничавала обредима, списком правила и лепим речима о Богу – без стварног искуства живота у Христу.

Такве људе у Православној Цркви зову Светим Оцима. Ова Црква се током две хиљаде година бринула да, без кварења, сачува Истину добијену од Апостола и искуство живог општења са Богом. Зато је Православна Црква и могла духовно да роди мноштво Светитеља који су били носиоци тог искуства рајског живота већ на земљи.

Књига коју држите у рукама састављена је да би читаоцу дала могућност да додирне духовно искуство хришћанског Истока. У књизи је сабрано триста изрека више од педесет православних Светитеља из Палестине, Сирије, Египта, Грчке, Русије, Србије, Црне Горе, Грузије. Пошто је првих хиљаду година након Христовог Рођења римска Црква улазила у породицу Православних Цркава, у нашем зборнику могу да се прочитају и изреке древних Светитеља који су живели на просторима савремене Италије, Енглеске, Француске, Туниса – све то чини заједничко духовно наслеђе Православне Цркве. Најдревнија изрека била је записана у другој половини првог века, а најкаснија – у другој половини двадесетог века.

Где и када год живели, ко год били, православни Светитељи говоре о јединственој духовној реалности. Зато њихове изреке тако складно допуњују једна другу. У деветнаестом веку свети Игњатије Брјанчанинов је писао: „Када у јесењој, ведрој, ноћи посматрам чисто небо, засејано безбројним звездама толико различитих величина, и видим да све оне исијавају исту светлост, тада говорим себи: „Таква су дела Отаца". Када у летњем дану посматрам пространо море, покривено мноштвом разних бродова и њихова једра, раширена попут белих лабудових крила, бродове који се брзо крећу по истом ветру, према истом циљу, према истом пристаништу, тада говорим себи: „Таква су дела Отаца“. Када чујем складни, бројни хор, у коме разни гласови у дражесној хармонији певају исту божанску песму, тада говорим себи: „Таква су дела Отаца".

Верујем да овај мали зборник светоотачких изрека може да буде занимљив и користан, не само православним хришћанима, већ и свима који цене оно истинско. Много тога од оног што је сакупљено овде је лично мени помогло – дало ми одговор на питања која су ме мучила, дозволила ми да на други начин осмислим оно што се догађа у мом животу – тако да сам одлучио да кроз ову књигу са другима поделим оно што ми је драго.

ђакон Георгије Максимов

8. јануар 2011. године